Daleko mi lepa kuća...
„Sve promene, koje se čoveku događaju u životu, događaju se istom čoveku, ali čudno. Taj isti čovek ih posmatra, bira, pa ih i menja, kao da se događaju nekom drugom čoveku. A on korača i dalje, onamo, kud ga želje vuku.”
Seobe, Miloš Crnjanski
Šta je ono što čoveka tera na bekstvo? Je li to strah? Je li to želja za avanturom? Je li to čežnja za boljim sutra? Da li beži od istine, zakona, siromaštva, rata... Da li je primoran na to, ili je u pitanju čist ćef i bezobrazna hrabrost?
Ako je u pitanju moranje i strah, da li se onda čitavog života okreće iza sebe, gledajući čežljivo u prošlost jer ga je sanjana budućnost izneverila?
Ipak, ukoliko su se ti putnici, te ptice selice, obreli u nekom ispunjenom snu, i zadovoljili sva svoja očekivanja, šta je ono što ih tera da prezru svoju prošlost, i nikada više ne govore o mestu sa kojeg su potekli?
Toliko pitanja, toliko odgovora, jer putovanje je čudna stvar za kojom se čezne isto koliko se od nje zazire.
Tek kada se obremo na mestu na koje smo se zaputili, dovoljno smo daleko da na ta pitanja odgovorimo. Baš tada na pozornicu stupa istina o tome ko smo, šta smo, za čim žudimo i šta je to čemu smo se nadali i napokon dočekali.
Ajnštajn je rekao: „Život je poput vožnje biciklom, da biste održali ravnotežu morate se stalno kretati“. Znači li to da ukoliko utonemo i pomirimo se sa svim što nam u životu ne ide i ne valja da smo zapravo umrli? Je li to trenutak kad u životu čoveka nastupa smrt? Onda je možda i dobro otići, boriti se protiv onoga što nam život servira. Baš zato „Ima seoba. Smrti nema!”
I do tada, bon voyage!