Tamo gde nema rata

Zovem se Danko Jovanović, rođen sam 10. juna 1967. godine u Sarajevu. Godinama sam se uspešno bavio atletikom i osvojio dosta medalja i priznanja. Završio sam Građevinski fakultet.

​

Pre upisa na fakultet, kako je bilo u to vreme, bio sam godinu dana u vojsci, na granici Jugoslavije i Italije, naravno pripremajući se za ulogu graničara. To je, takođe, bio jedan od bitnijih perioda mog života, koji mi je pomogao da se formiram kao ličnost i postanem čovek ovakav kakav sam sad.

U tom periodu upoznao sam sadašnu suprugu, počeli smo da živimo zajedno i venčali se. Ona je do tada završila Filozofski fakutet, smer Bibliotekarstvo i svetska književnost. Ni ona ni ja duži vremenski period nismo mogli da nađemo nikakav posao u struci. Ona je radila kao prodavačica, a ja kao konobar i u kladionici. Već se u to vreme počela osećati neka tenzija i nelagodnost za sve koji su bili srpske nacionalnosti. Neke ženine kolege, koji su bili islamske veroispovesti, odmah po završetku fakukteta dobili su posao u struci, a moja supruga nije uspela ni do razgovora za posao da dođe. Nešto nam je govorilo da moramo napustiti Sarajevo.

 

U zimu između 1990. i 1991. godine došli smo u Smederevo i ubrzo nakon toga oboje dobili posao u struci.

​

Svi znamo šta se kasnije desilo u Sarajevu. 

 

Pored obične nostalgije za rodnim gradom morao sam da se suočim sa tim da taj grad više kao takav ne postoji i da mnogi ljudi meni bitni isto ne postoje. Ponekad poželim da se spakujem i vratim kući, ali se onda setim da od one drage Bosne i Sarajeva mog detinjstva ništa nije ostalo.