Tamo gde nema straha

Zovem se Aleksandra Stevanović, rođena Mihajlović. Rođena sam u Prizrenu, na Kosovu i Metohiji, 1972. godine.

 

Do 1999. živela sam u Orahovcu u kome sam završila osnovnu i srednju školu. Posle sam upisala Filološki fakultet u Prištini na odseku "Jugoslovenska književnost i srpski jezik“. Posle godina studija i napornog rada, dobila sam zvanje profesora.

 

Volontirala u biblioteci u Prištini, zbog moje ljubavi prema knjigama, a i u nadi da možda dobijem posao tu.

 

Moja porodica nikada nije razmatrala mogućnost da napusti Kosovo, ali smo na kraju bili primorani na to. Kakav god da nam je život bio tamo, a bio je pun straha, voleli smo našu varošicu i ona je bila jedan veliki deo nas i onog što smo.

​

Moji roditelji su veoma teško prihvatili odlazak iz Orahovca i dolazak u Smederevo. “Šiptari“ su nas opljačkali, a zatim zapalili kuću. Izgubili smo sve, ostao nam je samo goli život.

 

Živeli smo dugo kao podstanari, patili smo za rodnim krajem. Otac i majka više, jer nisu mogli da prihvate činjenicu da su sve izgubili

 

Brat i ja smo napuštanje Kosova možda lakše podneli jer smo bili mlađi i prihvatanje nečeg novog i život bez straha nam se nije činilo kao nešto nam je delovalo toliko strašno.

 

Vremenom nostalgija za rodnim krajem je sve veća, prošlo je dvadeset godina, a ja više nikada nisam otišla u Orahovac...