Tamo gde je Branko
Ja sam Hajdana Šerbedžija, rođena 1960. godine u Zrenjaninu. Završila sam osnovnu školu i gimnaziju u Smederevu, građevinski fakultet u Beogradu.
Ponekad mislim da su seobe naša sudbina. Sudbina mene i moje porodice. I to ne samo prelazak iz mesta u mesto, bez obzira na udaljenost i geografske koordinate, nego kada seobom prelazite iz vremena u neko drugo vreme, kada seoba predstavlja i kultuloroški šok i skok u nepoznato.
Moja porodica, stradala u Bosni od ustaša u jednom od prethodnih ratova krenula je u jesen 1945.godine u obećanu zemlju, Vojvodinu, ostavivši svoja ognjišta i planine, i za Svetog Nikolu 1945. iskrcala se u tu ravnicu u kojoj je sve bilo nepoznato: i ljudi, i predeli, i navike...Krenula, da se više nikada ne vrati.
I verujem da su oni koji se jednom sele, uvek sele. Kada jednom pokidaš tu vezu koja te veže za tvoje parče neba, nijedan kamen nije tvoj. I onda je moj otac tražeći neki drugi kamen 1957. došao u Smederevo.
Kao zatočenik prošlosti nisam primetila crne oblake tranzicije koji su se nadvijali na sada već moj grad, Smederevo, te sam 2015.godine ostala bez posla, kao, birokratski rečeno, teško zaposliva kategorija.
Sada sam u Beogradu, jer posla u Smederevu nema. Prtisnuta sećanjima na Beograd moje mladosti, borim se u ovom, ne više mom gradu, da ostanem na površini, da ne padnem, da se borim....i čekam sledeću seobu.
I mislim na onaj plavi krug u kome je zvezda. I kako će se i on jednom zatvoriti.