Tamo gde je Branko

Ja sam Hajdana Šerbedžija, rođena 1960. godine u Zrenjaninu. Završila sam osnovnu školu i gimnaziju u Smederevu, građevinski fakultet u Beogradu.

​

Ponekad mislim da su seobe naša sudbina. Sudbina mene i moje porodice. I to ne samo prelazak iz mesta u mesto, bez obzira na udaljenost i geografske koordinate, nego kada seobom prelazite iz vremena u neko drugo vreme, kada seoba predstavlja i kultuloroški šok i skok u nepoznato.

​

Moja porodica, stradala u Bosni od ustaša u jednom od prethodnih ratova krenula je u jesen 1945.godine u obećanu zemlju, Vojvodinu, ostavivši svoja ognjišta i planine, i za Svetog Nikolu 1945. iskrcala se u tu ravnicu u kojoj je sve bilo nepoznato: i ljudi, i predeli, i navike...Krenula, da se više nikada ne vrati.

​

I verujem da su oni koji se jednom sele, uvek sele. Kada jednom pokidaš tu vezu koja te veže za tvoje parče neba, nijedan kamen nije tvoj. I onda je moj otac tražeći neki drugi kamen 1957.  došao u Smederevo.

​

Kao zatočenik prošlosti nisam primetila crne oblake tranzicije koji su se nadvijali na sada već moj grad, Smederevo, te sam 2015.godine ostala bez posla, kao, birokratski rečeno, teško zaposliva kategorija.

​

Sada sam u Beogradu, jer posla u Smederevu nema. Prtisnuta sećanjima na Beograd moje mladosti, borim se u ovom, ne više mom gradu, da ostanem na površini, da ne padnem, da se borim....i čekam sledeću seobu.

​

I mislim na onaj plavi krug u kome je zvezda. I kako će se i on jednom zatvoriti.

​